Mогло се стога закључити да су сликари које је игуман Михаило упослио у Враћевшници 1737. године, на зидовима храма затекли првобитно сликарство, у доњим зонама оштећено физичким интервенцијама, а у горњим и последицама могућег пожара, због чега су предузели његово потпуно уклањање. У стању веће запрљаности, избледео и измењеног колорита, потамнео и од свећа, такав живопис више није преносио теолошке поруке нити сведочио смисао Христове жртве и суштину вере на коју су упућивали илустровани призори и представљене угледне хришћанске личности. Одлуку о његовом уклањању свакако би морали донети монаси, а она је подразумевала и поступак поновног малтерисања зидова, уз наношење танког финијег слоја фреско малтера, потом његово глачање, постављање иконографског распореда преношењем цртежа и осликање зидова, од свода олтарског простора, наоса и припрате па до најниже зоне сокла. Један од зографа који је радио у Враћевшници, Георгије Раните, уз помоћ брата Григорија, због живописања наоса и олтарског простора Цркве Манастира Тисмане, 1732. године, у потпуности је уништио њен првобитни живопис из XVI столећа. Сумња у могућност доношења оваквог решења у задужбини угледног рудничког велможе, о коме су се током турског периода испредале легенде, одржавало величање и поштовање, била је присутна и у раду конзерватора и истраживача. Претпостављо се, међутим, да искуства влашких сликара, које је предводио Андреја Андреовић, нису могла утицати да се донесе одлука о уништења старијег, некада освештаног и стога за монахе посебно вредног живописа. Сачувано је у многим храмовима више другачијих искустава која сведоче о поштовању и уважавању сваке осликане честице претходног слоја и њиховом чувању, а само у крајњој нужди, прибегавало се уклањању дотрајалих партија зидних слика са зида, да би се потом сваки њихов фрагмент пажљиво похрањивао и збрињавао, посебно током средњег века.