ЗОРИЦА ЗЛАТИЋ ИВКОВИЋ
Период владавине Турака
Миран живот међу зидинама Радичевих рудничких задужбина није потрајао дуго по њиховом оснивању. Рудничка област је први пут изгубила самосталност 1438. године после силовитог и разарајућег турског похода у коме су страдали и утврђени градови Острвица и Борач. Нема сачуваних података о рушењу Манастира Враћевшнице и јешевачког храма али је забележено да се, од када је Борач заузет, много становника из окружења, а и читаве Шумадије, одселило на север и прешло у Угарску. У време пада Деспотовине, некадашњи велики челник, претпоставља се, живео је као монах на Светој Гори. Србијом је тада владала беда и општа глад, толико велике и тешке да су и у црквене летописе и друге књиге уписиване. Претпоставља се да су и Радичеве ктиторије делиле судбину многих знаменитих српских средњовековних светиња које су рушене, паљене, пљачкане, временом напуштене и запустеле. Забележено је да су баштину Манастира Враћевшнице, са селима која су јој припадала, деспот Ђурађ и његов наследник Стефан, доделили 1456. године липљанском и грачаничком митрополиту Венедикту Цреповићу на даље старање. Значило је то да су монаси били принуђени да је напусте и да о њој није више имао ко да се стара. Само три године касније Србија је коначно и задуго изгубила своју самосталност и пала под власт Османског царства.
Остаци тврђаве Острвица
конак манастира Враћевшнице
У попису становништва обављеном 1528. године, а и осталим који су спроведени касније, за Манастир Враћевшницу унет је само податак да се налази у рукама сељака који обрађују његову земљу. Тек од девете деценије XVI века турски пописивачи су у дефтере уписали да у овој светињи на Руднику живе тројица калуђера, да на неки начин привређују и стога могу да плате обавезе. Прва већа обнова Враћевшнице изведена је 1579. године, а податак о њој оставио је, као запис на Прологу за месец мај, руднички митрополит Диомидије. Он је исту књигу преписао својом руком боравећи у Манастиру Враћевшници. Навео је да је приликом прве посете манастиру, који се налази у поткриљу горе зване Штурац, затекао обитељ веома порушену и палу. У даљем тексту исказао је своју намеру да помогне да се манастир обнови и уздигне. Нема, нажалост, неких других података о врсти и обиму радова који су тада предузети. Крајем осме деценије у овој обитељи су живели тројица калуђера, па би се могло закључити да је у обнови о којој казује митрополит, у манастирском комплексу изграђено и поправљено све што је на храму и пиргу, на конацима и другим зградама било порушено. Преписивачи књига и илуминатори обављали су своју делатност у манастирском скрипторију и почетком XVII века, у време игумана Матеја и његовог сабрата Герасима. О периоду нешто мирнијег живота сведоче многи записи које су оставили на маргинама руком писаних књига.
У Великој сеоби Срба 1690. године и братија из Враћевшнице била је принуђена да напусти своје станиште и одласком спасе животе и понете манастирске драгоцености. У преношењу и спашавању рукописних књига, неке од њих су стигле и до пљеваљског Манастира Свете Тројице где се и данас чувају. Почетком XVIII столећа, међутим, како сведоче оскудни подаци, неколицина монаха се вратила на Рудник и у Враћевшници успевала да одржи живот, па чак и да организује припреме ђака за свештенички позив. У периоду аустријске владавине, који је трајао све до Београдског мира, склопљеног 1739. године, међу многим поправљеним и сређеним храмовима на подручју Београдске митрополије, нашла се и враћевшничка црква. На самом крају аустријске окупације Србије изведени су значајни радови о којима су остављени подаци у натпису на зиду у припрати На североисточном пиластру забележено је да је храм „пописан“ 1737. године, у време цара Карла VI и патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте, уз благослов епископа ваљевског Доситеја Николајевића, трудом и о трошку јеромонаха Михаила, игумана Манастира Враћевшнице.
Велика сеоба Срба
Иконостас храма св. Георгија Манастира Враћевшнице
У сређеном манастиру и храму обновљених зидних слика, монаси су провели само две године јер су Турци, у тешкој одмазди због сарадње Срба са Аустријом, велике штете нанели многим светињама, па тако и Манастиру Враћевшници који је поново опљачкан и запаљен. Памти се да је и тек завршени живопис у цркви тада грубо и насилно оштећен. По ко зна који пут монаси су, после 1739. године, били принуђени да се селе на Фрушку Гору, о чему нема сачуваних писаних трагова. Још један значајан податак указује на поновни период мирног живота и наставaк радова на опремању и уређењу манастирског храма, а оставио га је зограф Ставро на иконама које је, за нови иконостас, осликао 1754. године. У време рата који су међусобно водиле Турска и Аустрија (1788-1791), уз напредне људе оновремене Србије, који су желели коначно ослобођење од Османлија, и братство манастира Враћевшнице помагало је Аустријанце. Њихов пораз од моћнијих Турака значио је и нову бежанију српског народа, а и калуђера из рудничке обитељи, поново у крајеве северно од Саве и Дунава. У многим записима помињу се монаси у фрушкогорским манастирима који, због турске одмазде, нису могли да се врате у Србију, а међу њима и монах Дионисије Никодиновић из Враћевшнице.
Немири који су захватили многе српске области у време Првог устанка присилили су калуђере из Манастира Студенице да тешке и опасне године проведу у нешто безбеднијој рудничкој области, у Враћевшници. Покупивши драгоцености, као и ћивот са моштима Светог Симона – краља Стефана Првовенчаног, свој манастир су напустили на празник Цвети, 26. марта 1806. године. Све до 1813. године остали су у Враћевшници, а када су после пропасти Првог устанка настали изузетно тешки дани за српски народ, били су принуђени да беже даље. До повратка у Студеницу, две године су провели у фрушкогорским манастирима. Задужбина великог челника Радича Поступовића је 1813. године, поново, по четврти пут, доживела да буде попаљена и опљачкана. Помиње се да је, на извесно време, и њено братство морало да је напусти али се убрзо вратило уложивши труд да је обнови толико колико је било потребно да се наставе живот и богослужења.
Први српски устанак