Долазак иконе Богородице тројеручице
Овим текстом покушаћемо да се вратимо у сад већ давну 1998.годину. За данашње прилике свако доба које се збило пре почетка ширења интернета преко ових простора рангира се као „давно“.
Дакле, да се вратимо у манастир Враћевшницу у ту годину морали смо да позајмимо сећање сведока и актера догађаја те године.
Упитали смо чега се сећа један од наших милановачких свештеника, прота Миленко Т. Милованчевић и једна од монахиња, сестра Т. која је у то време била искушеница.
Годину 1998. обележила је посета иконе Мајке Божије звана „Тројеручица“ и та посета је оно што ће вечно остати у сећању наших саговорника.
Прота Миленко:
„Сећам се свега, наравно, као да је јуче било. У то време био је жив владика Стефан. Ја сам те године постао старешина храма Свете Тројице по његовом благослову. Радило се много на храму у Милановцу, подигнут нови парохијски дом, организовали смо веронауку, многа предавања, поклоничка путовања… а време је било атеистичко и није било наклоњено цркви.
А онда се као неко чудо појавила икона у Србији, стигла да нас све охрабри. Допутовала је из Хиландара до нас, преко манастира Љубостиње. Било је то 20.августа 1998. Боравила је у Враћевшници пет дана. Народ је као море прекрио све около. Руднички крај, гружански и таковски. Из свих села и градова. Икону је дочекао наш владика Жички Стефан и Горњокарловачки Никанор. Свечано су чекале сестре на челу са игуманијом Евдокијом. Свештеници тамо су били прота Зоран Милорадовић и јереј Драган Вучићевић. А колико је нас осталих свештеника било…Могу само рећи – много. Смењивали смо се и „чували“ икону дан-ноћ. Богослужења сва, акатисти, Литургије, молитве за народ… причало се о чудима која су се десила. Било је као на Небу. Пет дана без престанка. Народ само улази у цркву. Када је пошла из манастира, имао сам част да је дочекам као старешина у храму Свете Тројице у Милановцу, пре него је продужила за Чачак. Она нас је све пробудила у то време, и нико више није био исти после тога. Пробудила нас, охрабрила и благословила. Ево ја сам сад већ у пензији, много шта сам прошао од мог родног драгачевског краја и мог школовања у Каони и касније у Београду. Али, та посета и тај благослов ће ми увек живо сијати пред очима.
Сестра Т:
„Била сам тад тек искушеница. Било је још нас младих сестара. Оно што је мене одушевило јесте кад је Мати Игуманија благословила да исплетемо огроман венац од нашег цвећа којим ћемо дочекати Мајку Божију. Ја сам једва била жива од радости кад сам је угледала. Носили су је свештеници. Народа је било много. То је било непрегледно. Манастир се није затварао пет дана и ноћи. Колона се није прекидала. Дању и ноћу су људи стајали да би пришли икони. Сваки дан Литургије и свако је послужен и нико није отишао гладан. Ми нисмо спавале. Та благодат нас је носила као нека сила. Само смо бринуле о том народу и да смо много времена провеле у цркви поред иконе – нисмо, али сама помисао да је она ту била је довољна. На богослужењима је гостовала са својом групом Дивна Љубојевић. Научила нас је да певамо припев Акатиста. Непрекидне молитве које су само трајале. Када је икона кренула од нас, ми смо је све испратиле. Био је то потресан растанак. Сећам се једног малог детета које су донели као малу бебу и ставили пред икону за благослов… оно је после било у манастиру са родитељима у посети и пошто није могло још лепо да говори, само је показивало на икону Тројеручице и пружало се ка њој и није се смирило док родитељи нису купили да има да однесе са собом. Невероватно… чак је то мало дете памтило Њену посету. Ја ћу је памтити док сам жива. И сад читам акатист сваки дан. У ушима ми одзвања: „Радуј се, Помоћнице наша, која нам помажеш Иконом Својом Тројеручицом.“
