Иконографија
Унутрашњост враћевшничког храма први пут је осликана у време изградње 1431. године, а после страдања приликом упада Турака на српске територије, током аустријске владавине, овај живопис је обновљен. У склопу радова на заштити зидних слика у храму Манастира Враћевшнице, отварањем више мањих сонди на различитим местима и висинама, извршена су истраживања бојеног слоја у циљу спознаје обима обнове из XVIII века и утврђивања стања првобитних зидних слика. Показало се да у најнижем појасу сокла постоји старији слој фресака, видљив на појединим местима, преко кога је, 1737. године, нанет тањи слој фреско малтера да би се извршило поновно исликавање. На местима као што је северни зид пролаза из припрате у наос, где се преклапају два малтерна слоја, један од претходног дана са оним који се наноси наредног, уочава се постојање три слоја малтера, што свакако не значи да је храм живописан три, већ у овој најнижој зони, само два пута. На доњем, првобитном живопису, упркос фрагментима малих димензија, могло се закључити да је у соклу била исликана другачија орнаментална декорација коју сликари у XVIII веку нису сматрали посебно вредном да би се понављала. Све сонде отворене у вишим зонама наоса или припрате, на своду, у олтарској апсиди или на бочним зидовима цркве, јасно су показале да се ради о само једном слоју осликаног малтера, испод кога се сагледава груба површина зида.
ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС
РАСПЕЋЕ
ЦАР КОНСТАНТИН И ЦАРИЦА ЈЕЛЕНА
СВЕТИ РАТНИЦИ
Mогло се стога закључити да су сликари које је игуман Михаило упослио у Враћевшници 1737. године, на зидовима храма затекли првобитно сликарство, у доњим зонама оштећено физичким интервенцијама, а у горњим и последицама могућег пожара, због чега су предузели његово потпуно уклањање. У стању веће запрљаности, избледео и измењеног колорита, потамнео и од свећа, такав живопис више није преносио теолошке поруке нити сведочио смисао Христове жртве и суштину вере на коју су упућивали илустровани призори и представљене угледне хришћанске личности. Одлуку о његовом уклањању свакако би морали донети монаси, а она је подразумевала и поступак поновног малтерисања зидова, уз наношење танког финијег слоја фреско малтера, потом његово глачање, постављање иконографског распореда преношењем цртежа и осликање зидова, од свода олтарског простора, наоса и припрате па до најниже зоне сокла. Један од зографа који је радио у Враћевшници, Георгије Раните, уз помоћ брата Григорија, због живописања наоса и олтарског простора Цркве Манастира Тисмане, 1732. године, у потпуности је уништио њен првобитни живопис из XVI столећа. Сумња у могућност доношења оваквог решења у задужбини угледног рудничког велможе, о коме су се током турског периода испредале легенде, одржавало величање и поштовање, била је присутна и у раду конзерватора и истраживача. Претпостављо се, међутим, да искуства влашких сликара, које је предводио Андреја Андреовић, нису могла утицати да се донесе одлука о уништења старијег, некада освештаног и стога за монахе посебно вредног живописа. Сачувано је у многим храмовима више другачијих искустава која сведоче о поштовању и уважавању сваке осликане честице претходног слоја и њиховом чувању, а само у крајњој нужди, прибегавало се уклањању дотрајалих партија зидних слика са зида, да би се потом сваки њихов фрагмент пажљиво похрањивао и збрињавао, посебно током средњег века.
Да је у XVIII столећу на унутарњим зидовима Цркве Светог Георгија поновљен старији живопис из XV столећа сведочи, пре свега, ктиторска композиција насликана на јужном зиду припрате, у којој угледног великаша Радича, патрон храма и његов заштитник свети Георгије, представља Христу који седи на престолу и благосиља. Вера у заступништво светитеља, присутна у лози владара Немањића, а потом и њихових настављача, коришћена је током средњег века у иконографији ктиторских композиција. Молитвама за помоћ оснивачи су се редовно обраћали својим заштитницима, а подизањем задужбина исказивали захвалност која је посебно истицана у програмима маузолеја и декорацији везаној за њихове гробне цркве. Доследно спроведена и тематски промишљена иконографија изабраних призора, најпре око ктиторске композиције, а шире и у сачуваној концепцији свеукупне целине, у сваком сегменту испуњена симболичним значењима, сведочи јасно исказане првобитне намере творца храма. Када се указало погодно време, а тадашњи игуман обезбедио и неопходна средства, све што је од зидних слика било сачувано, поновљено је допунама и неопходним досликавањима. Осмишљена и пажљиво склопљена архитоктонска целина, а потом и поруке испуњене есхатолошком и сотериолошком симболиком, исписане на зидовима простора планиране фунерарне намене, одражавају континуитет средњовековних развојних токова, очуван у знатној мери у свим потоњим обновама, па и оној која је поновила сликану декорацију у унутрашњости враћевшничке цркве.
великаша Радича, патрон храма и његов заштитник свети Георгије, представља Христу који седи на престолу и благосиља.
СВЕТИ ГЕОРГИЈЕ ЗАШТИТНИК ХРАМА
КТИТОР РАДИЧ ПОСТУПОВИЋ
Да се поменути планови ктитора нису остварили и да је, пред опасностима од Турака, велики челник Радич био принуђен да напусти Србију и као монах Роман, у другој својој ктиторији на Светој Гори, оконча животни пут, добро се знало у XVIII веку. У Манастиру Кастамониту није било могуће трагати за његовим гробним местом, с обзиром на светогорску традицију по којој се, три године након смрти, кости покојника из гроба преносе у заједничку манастирску костурницу. Веровало се, међутим, и тада у XVIII веку, да су Турци спречили остварење његових намера да живот сконча у својој рудничкој задужбини у којој би потом трајно остали похрањени и његови земни остаци. Избор приказаних призора и фигура, ктиторска композиција, као и дословно пренет текст даровне повеље и укупан иконографски репертоар јасно исказаних првобитних порука, сведочи о истрајности манастирске братије и игумана да сачувају вредности оригиналног архитектонског здања и првобитног слоја зидних слика у храму.
Упорним и педантним посматрањем из непосредне близине могуће је да се сагледа и препозна поступак наношења ретуша преко постојећег оштећеног, избледелог живописа, пуко пресликавање одређених површина освежавањем боје сведеном палетом, грубо појачавање цртежа, поновно сликање инкарната лишено моделације, уношење нетачних појединости и прекомерне барокне декорације, као и поновно исписивање оштећених натписа без основних теолошких знања. Непознавање српског језика и нетачности у исписивању сигнатура и натписа указују на грчко порекло Радичевих сликара и потоње преузимање њихових сигнатура у одсуству пажње, као што је придев агиос (ο αγιος)
ИКОНА ПРИЗОРА ИЗ НОВОГ ЗАВЕТА
РАСПЕЋЕ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА
Иконостас који се и данас налази у саборном храму Манастира Враћевшнице настао је током два историјска периода. Старије иконе потичу из времена обнове игумана Михаила, а сачувани натпис сведочи да је 1754. године, зографе, међу којима се распознају два сликарска рукописа, предводио извесни Ставро. Претпоставља се да је он осликао крст са Распећем Христовим и иконе Богородице и Светог Јована Богослова, као и постоље са приказом Голготе, симболом јеванђелисте Луке и старозаветним пророцима.
МАЈКА БОЖИЈА
сВЕТИ ЈОВАН бОГОСЛОВ
Други сликар је, у исто време, насликао Деизис са Христом, Богородицом и Светим Јованом Претечом, окружене дванаесторицом апостола на фризу који испуњава посебан појас у ширини олтарске преграде. Изражајна лица, интензивни колорит и богата декоративна употреба злата и орнаментике представљају одлике поменутих зографа који нису потписали своја дела.
ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС
МАЈКА БОЖИЈА
СВЕТИ ЈОВАН КРСТИТЕЉ
Непознат је остао и зограф, који је ангажован у XIX веку, да престоним иконама Богородице, Христа, Светог Николе и Јована Претече допуни целину иконостаса. Забележено је да је припадао кругу изабраних уметника које је кнез Милош упослио на обнови пострадалих или подизању и украшавању својих нових задужбина у ослобођеној Србији. Натписи изведени на свакој од престоних икона сведоче о залагању српског кнеза, уз податак да су настале у Крагујевцу, 1824. године.
ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС
МАЈКА БОЖИЈА СА МАЛИМ ХРИСТОМ
СВЕТИ НИКОЛА