ЗОРИЦА ЗЛАТИЋ ИВКОВИЋ
Ослобођење Србије
На челу манастирске управе, почетком XIX века, налазио се један од најспособнијих, учених људи тог времена, архимандрит Мелентије Павловић, са којим је кнез Милош успоставио врло блиске односе засноване на међусобном поверењу и тесној сарадњи. И током Другог устанка руднички манастир је задржао значај који је имао претходних година. Многе важне одлуке за Србију донете су управо у Враћевшници, а међу првима и та да се кнез са породицом пресели у Крагујевац и да се тај град прогласи престоницом Србије. О томе, а и другим значајним питањима постигнути су договори на народној скупштини, одржаној 1818. године у Враћевшници, на Ђурђевдан, славу манастира. Ни када је своје седиште пренео у Крагујевац, кнез се није удаљио од светиње коју је сматрао својим другим домом.
Књаз Милош Обреновић
Јеванђеље Арсенија Чарнојевића
Поред значајног доприноса устаничким збивањима с почетка XIX века, Манастир Враћевшница и њени учени представници имали су и важну просветитељску улогу. Судећи према сачуваним подацима, оваква делатност монашке обитељи започета је у време турске окупације, под изузетно неповољним околностима забране било каквих облика школовања младих у Србији. Залажући се за знатно бољу организацију образовног процеса, архимандрит Мелентије Павловић, и сам школован у Враћевшници, саградио је својим средствима, 1810. године, нову школску зграду за ђаке из околине. Поред основног описмењавања у овој манастирској школи спремани су свештенички и учитељски кадрови, а кроз њу су прошли и многи знаменити потоњи великодостојници Цркве.
Обреновићи, а посебно кнез Милош и његова породица, у годинама после Другог устанка, све су се више везивали за руднички манастир. Из Бруснице су, 1819. године, у враћевшничку порту пренети посмртни остаци кнежеве мајке Вишње, а уз њу, касније је сахрањено и троје Милошеве деце. У знак захвалности манастиру, а у спомен своје мајке, кнез је, 1825. године, саградио нови конак у северном делу порте, изгледом налик варошким кућама богатијих трговаца тог времена. Све своје обнове у овом манастиру обележио је плочама са натписима на којима истиче посвету баба Вишњи, како су чланови породице, а и монаси, ословљавали мајку поштованог српског кнеза . Догађаји који су се збили током XIX века у извесној мери су изменили задужбину Радича Поступовића. Када су Турци 1813. године срушили кубе са цркве како би однели звоно, монаси су извршили поправку и подигли „мали торањ“ над „лепим измолованим предверјем“, како бележи Вујић који је такво стање затекао 1826. године.
конак кнеза Милоша
гробница Баба Вишње
Кула на капији Манастира
Потом је 1840/41. године мајстор Настас Стефановић нестручно саградио нови звоник над истим западним делом, чиме је озбиљно угрозио манастирски саборни храм. Из очуваних докумената сазнаје се да је због радова на зидању поменутог звоника, срушена средњовековна кула која се налазила испред храма, у западном делу порте, што би се тешко могло прихватити као разложно и оправдано. На исти начин је тешко поверовати да је у било којој интервенцији на предворју храма могло доћи до тако великог оштећења припрате, њеног крова и сводова, западног и горњих партија бочних зидова. Поменута средњовековна кула коришћена је за време Карађорђевог и Милошевог устанка као магацин за муницију, олово и барут. Након рушења старе, убрзаним поступком званична власт је у манастирској порти саградила нову кулу, како би се у њу сместио експлозив који је стајао на отвореном. Због опасности на које су указивали монаси, барут је, наводно, коначно премештен у новосаграђени објекат барутане у Страгарима. Шта год да се догађало у тешким временима четрдесетих година у Манастиру Враћевшници, оставило је ненадокнадиве последице; срушена је средњовековна камена кула из XV века, а истовремено уништен и оригиналан западни део цркве и велики део зидних слика на своду и зидовима припрате, као и предворју храма.
После смрти предузимљивог игумана Враћевшнице и угледног кнежевог сарадника Мелентија Павловића, у времену између две владавине кнеза Милоша, од 1839. до 1859. године, Србију су потресали сукоби различитих струја које нису могле имати наклоности према манастиру омиљеном Обреновићима. За нужну обнову храма и дотрајалог старог конака манастирска братија није имала потребна средства. До промене је дошло тек када се кнез Милош вратио на власт у својим већ позним годинама али са великим искуством неопходним за доношење зрелих одлука и јаком вољом да се у Србији наставе започети значајни послови. Окренуо се одмах и свом Манастиру Враћевшници са жељом да га уздигне и изгледом приближи задужбини његовог првог ктитора. Исте 1859. године, на место игумана постављен је јеромонах Вићентије Красојевић, још једна угледна и способна личност која ће оставити значајног трага у историји Враћевшнице.
Спомен плоча Библиотеке
Изглед манастира Враћевшнице из 1820. године – дрворезни клише
Радови на Цркви Светог Георгија одвијали су се током читаве седме деценије, а остварен изглед храма сведочи да су изведени у складу са Радичевом творевином, чији је изглед сачуван на сликаном моделу у ктиторској композицији. По жељи кнеза Милоша, испод западног предворја уприличен је простор намењен за породичну гробницу Обреновића. Припреман за маузолеј ктитора, великог челника Радича Поступовића у XV столећу, а потом, четири века касније, за кнежевску гробницу и нови маузолеј владарске династије Обреновића, стицајем различитих околности, враћевшнички храм није постао ни једно, ни друго. У њему, колико је познато, а недостају сазнања до којих би се дошло археолошким ископавањима у унутрашњости цркве, почивају само земни остаци двојице његових посвећених и преданих игумана, Мелентија Павловића и Вићентија Красојевића, који су својим богоугодним делима такву почаст заслужили.
Предузимљиви игуман Вићентије заслужан је и за подизање звонаре и новог конака у југозападном делу порте. Започет уз помоћ кнеза Михаила Обреновића 1868. године, после његове трагичне погибије у Топчидеру, нови конак је довршен прилозима парохијана у време владавине кнеза Милана Обреновића, о чему сведочи натпис на јужном зиду, постављен над улазом у манастирску порту. Упркос многобројним невољама и несрећама које је донело XIX столеће, Манастир Враћевшница је представљао значајан духовни центар, а истовремено и место окупљања устаника, родољуба и образованих људи Србије. Многи су сликари у овом манастиру стварали и остављали своја дела, која помињу путописци и истраживачи. Остало је забележено код Феликса Каница да је, на крају XIX века, Враћевшница била богат манастир, да је поседовао двадесет хектара ораница, три хектара ливада, пет хектара воћњака и винограда, двеста педесет хектара шуме, две воденице, једну механу и велики број стоке и да су његови калуђери водили бригу о тринаест места са 837 кућа.
Краљ Милан Обреновић